Истраживачка радионица ”Миле Недељковић”
У оквиру манифестације Награда ”Миле Недељковић”, утемељена је студентска истраживачка радионица ”Миле Недељковић”. Млади истраживачи су били студенти Београдског универзитета (етнологија и антропологија, етномузикологија, студенти Филолошког факултета), који су боравили у селу Брезовцу, крајем септембра и почетком октобра 2011 године. Координатор је био Владета Коларевић.
Брезовац (2011)
Живећи у виру вековима постојаних планина које на својеврстан начин представљају оквирне темеље аранђеловачке културе, човек не може а да се не осврне на изузетно богату традицију, на широк дијапазон духовних вредности који су управо ту неговане. Често нисмо ни свесни огромног културног богатства које овај град поседује и зато се ни не трудимо да избледели траг писмености, народног стваралаштва, бар донекле, вратимо у пређашње стање, да му удахнемо трачак свежине, до следећих поколења… Остало је на њима, да сами бирају пут, да следе аутентична веровања својих предака, да их надограђују, да се не забораве…
Наше прво искуство теренских истраживача. Свакако, несвакидашње, али, надамо се, не и последње. Топлина која нас је обузимала док смо слушале најпростије, а опет највредније исечке наше културне слике, увелико превазилази све оно што смо очекивале. Наишле смо на срдачне људе, на људе које није сломио тежак живот, које ни беда, ни материјална оскудица нису одвукле од исправног пута. Покуцале смо на многа врата. Сва су нам била отворена, а прво што смо виделе је осмех.
Пут нас је одвео у село Брезовац, недалеко од Аранђеловца, село које живи и дише плућима свих генерација. Можда најбољи пример је породица Пантелић која у свом огњишту гаји читав низ поколења, упијајући животна искуства, различита веровања и схватања у једну целину. Наишле смо на великодушност породице Милановић, који су убрзо постали много више од обичних домаћина. На први поглед уобичајена и помало резервисана породица, открила нам је мозаичну слику тешког, али и испуњеног живота. Нисмо могли а да не приметимо да су нам оне, постајући присније са нама, отшкринуле врата своје прошлости омогућивши нам да спознамо чудну путању судбине. Како нам је једном приликом госпођа Љиља предочила, након успешне дугогодишње певачке каријере која је била нагло прекинута смрћу њеног супруга, први пут је пожелела да каже наглас „камо среће“. Измучена суровим животним ударцима и даље покушава да се ишчупа из вртлога немаштиње и осећаја неиспуњености захваљујући некоj чудноj ведрини која свакако доминира.
Један од казивача који је употпунио слику културног и обичајног богатства овог села био је Момир Милановић, некадашња певачка нада целе Шумадије, а данас скромни, помало наглуви старац са, мора се признати, песимистичком визијом живота. Његову дирљиву исповест о изузетно тешкој породичној ситуацији ћемо овом приликом изоставити, мада нам је свакако привукла пажњу чињеница да упркос бројном потомству одаје утисак усамљеног човека. Пре свега, био је извор поучних и бескрајно занимљивих сегмената људске духовности и културе која је обитавала на овим просторима некад, а данас нажалост клизи у шкрињу заборава.
У тренуцима потпуне отворености и надахнућа успеле смо да му скренемо мисли на оно што нас је посебно интересовало, а што уједно чини и стожер традиције овог дела Шумадије, на обичаје. Упоређујући обичаје о којим смо већ слушале са тамошњим, издвојила се појединост нама потпуно непозната, самим тим и јако интересантна. Док је говорио о свадбарским ритуалима могао се уочити некакав младалачки занос, носталгија или једноставно жал за прошлим временима.
„ На дан венчања када је младожења долазио по младу, која је морала бити истог сталежа као и будући јој супруг, велику улогу морао је одиграти војвода. Он би госте чекао на крову младине куће са некаквим условима који су морали бити испуњени пре него млада напусти оквире тадашњег дома. На крову би пре свега палио ватру и чекао поклоне за које би у замену предао маладу. Незадовољство за сваки лош поклон који му сватови набаце на кров, показао би бацајући по један цреп. Некада се намерно збијала шала и војводи би се бацале поцепане чарапе и разне изношене ствари те би он глумио изнервираност, мада понекад је све знало да се измакне контроли и да дође до озбиљних свађа, таквих да јако блиски рођаци никада више не проговоре.“
Дотакавши се теме венчања, из неког кутка сећања извукао је анегдоту о својим родитељима, која је данашњој омладини у најмању руку застрашујућа, а опет, у то време потпуно нормална. Сећао се да су му причали старији мештани како су његови родитељи били доведени пред свршен чин и на неки начин постали „жртве“ уговореног брака који је имао искључиво материјалну позадину. Сама чињеница да ступају у брак као потпуни странци изазвала је дозу благе неверице и чуђења, а нас као истраживаче натерала да се запитамо због чега су онда тадашњи бракови бивали истрајнији од данашњих. Можда је једноставно било друго време, када се поштовала дата реч, када се живело спорије у оквирима породичног канона од којег се није одступало.
Заједнички детаљ већине приповедања био је несвакидашње дрво, познатије у селу као запис. Надживело је бројне генерације људи, а наставило да траје као симбол нечег светог у који сви верују, око којег се концентрише сваки верски ритуал. За време сеоске славе дешавало се да се окупе мештани правећи кругове око дрвета и изговарајући јединствену молитву уз бројне обичаје и песме. Занимљиво је да се дрво запис обично бирало захваљујући својој отуђености од остатка шуме, чиме би сваком запало за око као унапред предодређено.
У мору етнолошких и етномузиколошких елемената, на наше задовољство, сусреле смо се са особом чијим смо стопама и ми кренуле, са виртуозом тамошње књижевности, Бранком Максимовић. Иако већ годинама успешно корача стазама књижевног света, евидентна је била и њена уметничка комплексност која се огледала и залазила и у сферу музике. Богатсво ума и задивљујућа меморија текстова старих изворних песама, као и неисцрпан таленат за стварање нових, доказали су њену свеприсутност у сваком кутку народне и уметничке традиције.
Говорила је занесено, са дозом неке носталгије о најразличитијим обичајима, поворкама, сеоским веровањима и дешавањима. Скромно, али поносно читала је записе које су јој оставили у наслеђе родитељи, оживљавајући слике празника, породичне атмосфере и сеоске блискости. Зарад опште објективности и свеколиког ужитка издвојиле смо неколико стихова песама натопљеним, како нам се чинило, личним искуством.
Нисмо заборавиле ни да уђемо у срж етимологије имена села Брезовац. На први поглед је деловало исувише једноставно. Мислиле смо да су пресудне за име биле шуме бреза. Међутим, истина је била другачија и потпуно неочекивана. Некада је тај простор био права пустош, ненасељен, тако да су први досељеници имали обичај да га карактеришу БРЕЗ ИЧЕГА. Међутим, столећа су прохујала и наносила талоге културних слојева, животних судбина и фундаменталних разлика. Људи су постали носиоци његове изузетне снаге, духовности и традиционалног развитка. Једна од ретких особености која га и чини тако живим, посебним јесте чињеница да млади нараштаји изнова употпуњују његове темеље и надограђују постојећу вредност. Потенцијал села се уочава у самом останку младих, у њиховом исцрпном раду и интензивној борби за будућа поколења која се и након школовања враћају и остају да негују традицију својих предака. Школе пуне деце, игралиште, свуда жагор… Живот.
Духовно здање на огранку планине Венчац из XV века бди над истоименим селом Брезовац и представља уточиште свим мештанима вековима уназад. Како смо чуле од свештеника Саве, манастир је подигао Ђурађ Бранковић где је, према легенди, био и сахрањен. Историјска подлога овог религиозног храма представљена је митом према којем су тадашњи мештани успели да га сачувају од најезде Турака тако што су га од темеља до врха затрпали камењем и земљом. Можда и дан-данас не би био откривен да на том брдовитом пределу није било погодно место за чување стада. Битан сегмент тог предања нам открива да је чобанин пронашао крст и сазвао мештане да буду сведоци и истовремено „секундарни оснивачи“ велелепног верског и националног здања.
Свака реч носила је са собом одређену дубину и недефинисану тежину, иако је хиљадама пута поновљена. Одзвањају нам у глави тако једноставни, а опет вишезначни шумови, носиоци културе у којој је саграђен Аранђеловац. Слике многих људи које смо среле на нашем истраживачком путовању остале су као печат који ни време не може да избледи. Очекивале смо непријатности, или још горе, општу незаинтересованост за наше занимање у вези народних обичаја, верских тема и свакодневних активности.
Брезовчани су показали изузетан ниво познавања материје, пре свега, а потом и умеће казивања без кога би та дела била само пуке речи, празне.
Несвакидашње искуство, свакако вредно понављања. Обогатило је наш појмовни свет, проширило видике и креирало нов систем вредновања мало другачије нијансиране културе и традиције. Свакако, није лоше ни истаћи да различито не мора имати негативну конотацију, већ га можемо посматрати у оквиру посебности.
Ивона Цветковски Милена Николић